Gaja četvrtkom

U jednom trenutku, gaja je umro. Nestalo ga s ovoga sveta i s ovoga bloga, voljom nekoga sa ovoga bloga ili prosto tehničkom omaškom.

Posle su mu javili da je ipak živ. E pa ne može tako.

Zato se gaja u međuvremenu preselio tamo gde on određuje je li živ ili nije. Otad je prošlo mnogo četvrtaka i proći će ih još više.

Pozdrav,
Gaja

Dakle, prošle nedelje sam napisao opsežan post o svojoj poseti opštini Kragujevac to jest o odlasku na krstnu slavu kod drugara Saleta Backovića poznatijeg kao Ćale Bucković. U pitanju je Začeće svetog Jovana koji je Krstitelj i Preteča, a koji nije Zlatousti, kao ni Marić.

Međutim, desilo mi se da nisam uspeo da objavim to što sam hteo, čak šta više nisam dobio ni svoj tekst nazad jer je došlo do Uh-huh couldn't connect to database, protiv čega ne pomaže ni Back dugme jer baza u potpunosti odlazi u uh-huh, tuc, muc, čime nastaje trta mrta i velika kita.

To je dokaz da blog.hr ne valja, i jedini razlog što mu i dalje ostajem veran jeste taj što je mojblog.co.yu još gori. Slično kao što sam i onomad, kao i svi, uprkos ličnom gađenju, glasao za Koštunica jer je to bilo najmanje zlo rešenje, i kao što ću i sledeći put iz istog razloga glasati za ovog kockoglavog.

Inače, sa dotične slave darujem vam ovu lepu fotografiju našeg Svjetilnika i moje skromne kraljevske visosti.

Priznajem, ovaj put sam zakazao. Mislim, zakazao sam razne obaveze, pa sam zakazao. Nijedna od ideja koje sam imao nije se koncepciski uklapala u Gaju, mislim nijedna nije dovoljno odisala gajizmom.

Zbog toga ste se juče, nemoćno čekajući na novu Gaju, prisetili onog mučnog osećaja koji ste u periodu 1980-1991 imali svakog 4. maja u 19:15, kada se na malom ekranu vašeg TV prijemnika nije ukazivao prizor sa slike, već neka klasika ili tako već neko govno. Ja mislim da je onako nekako izgledalo. Da je RTS danas stvarno nacionalna televizija, to bi sve postojalo u njihovoj arhivi, a ne da ja crtam, budale.

Tužno je biti uskraćen za ono što voliš i za šta misliš da ti sleduje. Zato se još jednom izvinjavam svima, fu pička li mi materina.

Ali ako ja nisam bio produktivan, ima ko jeste. Dakle, doajen novije srbske proze Ćora Isidora ovaj put nam je priredio divnu reportažu iz Berlina, naš pesnik još jednom se pokazao kao doajen srbske poezije, a pesnikov drug nam u ovom broju daruje nekoliko divnih fotografija za desktope, čime se takođe potvrdio kao svojevrstan doajen. A da, skrećem pažnju i na doajena novije srbske astrologije, da ne kažem zvezdočaća, a u pitanju je jakako izvesni Tobić.

Sve u svemu, doajen do doajena, nataknem ih na kurac.

Sećate se kad ste bili mali pa ste zamišljali da u radiju žive mali ljudi. Zapravo, niste vi to zamišljali, nego je to jedna od slika koju vam roditelji i vaspitači utuve u glavu, zajedno sa pričama da decu donose rode, da Srbi pre devedesetih nikad nisu vodili ratove u ulozi agresora, da partizani nisu klali, nego samo četnici...

E pa i ja sam tako donedavno krišom zamišljao da blogeri, sem ovih koje lično znam, i nisu živi ljudi nego neki entiteti koji obitavaju između modema i njegovog slota u kućištu. Pa ti sad klikneš na nešto u Bookmarks-ima i otvori ti se nešto što se zove Glasna Jasna ili Bazna Vazna, i ti kao sa tim entitetom nešto komuniciraš, razmenjuješ komentare i tako to, što je zabavno i može da pomogne da se nakratko zaboravi na realnost, a u suštini je to sve vrlo virtuelno i kad malo pogledaš dosta je to bolesno.

Ali ti likovi se jednim delom okupljaju i uživo. I tako smo se u subotu ja i naš pesnik konačno nakanili da odemo na jedno takvo okupljanje, dakle na samit beogradskih mlatitelja gloga na Adi Ciganliji. Nismo se dugo zadržali ali smo došli do nekoliko okrepljujućih saznanja:

1. Da su to ipak nepobitno mladići i devojke sa endokrinim žlezdama, sistemima organa za kretanje, disanje i varenje, dalje sa mišićnim tkivima, skeletima, uopšte sa svim karakteristikama ljudske vrste, što je odlično, mnogo bolje nego da su u pitanju neki apstraktni entiteti.

2. Da su to čak šta više dobrim delom zanimljivi mladići i devojke, lepi, načitani i upućeni u savremena zbivanja, i da im je omiljeni vid zabave cirkanje piva pod otvorenim nebom, a to je odličan vid zabave, koji odaje jednu širinu, fleksibilnost, skromnost i bogougodnost.

3. Dalje, neki od njih su odlični fotografi, neki se bave slikarstvom, vajarstvom, jedan planinari, jedna postarija gospođa ima čak četvoro dece, njena najstarija kćerka koja takođe piše blog završila je molekularnu biologiju, jedan dečko ima sve sličice iz Španije 82, uključujući i Lidbarskog, koga u moje vreme niko nije imao.

Inače, kad smo došli, nekoliko dotad nepoznatih devojaka me je pozdravilo sa "Ćao Gajo" ili "Pazi eno ga Gaja". To je stvarno novina za mene. Dakle, postoji i neki mikrokosmos u kome mu ja dođem nekakav gistro selebriti. I to je odlično, odlično je znati da postoji neki takav mikrokosmos.

Kad malo razmislim, to je čak idealno, to je i bolje nego biti selebriti u makrokosmosu. Jer, pretpostavljam da je naporno biti Bred Pit. Nikad nisam bio Bred Pit.

Najzaslužniji ovo okupljanje, ili bar najzaslužniji za to što smo se i nas dvojica konačno nakanili da ga posetimo, je izvesni Srki, koji je svoj blog pisao čak i tokom boravka u jedinicama i ustanovama JNA. Kod njega imate i kompletan spisak učesnika ove konferencije, kao i zamašnu količinu fotki sa iste.

Nismo stigli da popričamo s mnogo njih to veče, između ostalog zato što je jedini izvor svetlosti bio mesec, kao što se na slici jasno vidi. Najviše smo komunicirali sa šarmantnom Ivankom koja se predstavlja kao Dubravka, njenom ništa manje šarmantnom sestrom i izvesnim Sibonijem.

Sve u svemu, lepo. Možda je to začetak nekih novih drugarstava i poznanstava. A možda neko od njih postane i nekakav Bred Pit.

Ovaj put neću biti toliko zabavan, nego ću pokušati da budem za promenu koristan. Dakle čujte šta mi se desilo i kako se neke stvari na makro-planu ponavljaju na mikro-planu.

Dakle, desio se uragan Katrina, i Nju Orleans je prošao kao u svoje vreme Kartagina, o čemu imate dirljiv tekst kod kolege Ovog Onog. To je nesreća i s time nema zajebavanja. A meni se desila daleko manja, ali vrlo traumatična stvar, naime riknuo mi je hard disk u kući. E sad, kake to ima veze jedno s drugim. Pa ima, strukturalne veze.

Kao što znate, uragan ko za inat nije udario neko vojno-tehničko postrojenje, za šta ne bi bila ni tolika šteta, nego grad džezera i ostalih doajena moderne umetnosti. E pa isto tako ni u mom slučaju nije riknuo sistemski hard, na kome mi stoje operativni sistem i instalirani programi, što bih rešio tako što bih ga jednostavno izbo (izbo iz slota a zatim i izbo nožem), zatim bi prosto zabo novi hard i instalirao sve ponovo, tome instalacioni CD-ovi i služe. Nego ne lezi vraže đenerala Draže i patrole Kalabić Nikole, sjebo mi se ovaj drugi, hard-disk kulture i moderne umetnosti, na kome su bile recimo fotke koje sam napravio u prethodnih mesec dana, koliko je prošlo od poslednjeg narezivanja.

Šta ću kud ću, donesem ja to govno na posao i pristavim ga na jedan od slobodnih računara da mu se učini obdukcija. To jest, da se primenom programa Easy Recovery izvuče šta se izvući može. Posle 22 sata površinskog prekopavanja i 57 sati dubinskog, dobio sam nešto što upravo i liči na grad posle poplave, kad voda otekne. Ovde cipela, onde skejtbord, ovde kora od lubenice, onde vindjakna... E pa isti kurac i kod mene. Skoro svi fajlovi su tu, ali u potpunom neredu, to jest fotke nisu više razdvojene hronološki nego su svi folderi razvrstani prema ekstenzijama, dakle fotke su u folderu za .jpg, bez ikakvog reda. Malo iz Pančeva, malo iz SKC-a, malo iz Čačka, malo iz maslačka, pa onda malo sistemski thumbnailovi za te iste fotke, pa malo neizrotirane verzije, i sve ovamo onamo.

Čak šta više, tu su i neke fotke prethodnog vlasnika ovog harda, u pitanju je izvesni Gaza. Naime, kao što i poplava izbaci na površinu i nešto za šta niste znali da vaš grad ima, tako i Easy Recovery vadi sa harda šta može, uključujući i delove fajlova koji ostaju u klasterima čak i kada se disk formatira, koje zatim uspeva da iskombinuje u prave fajlove. Tako sam pored svojih fotki našao i Gazine fotke sa devojkom, kevom, rodbinom, naslovnice za njegove omiljene SF knjige i naravno pornjave, sve onako u bućkurišu sa mojim fotkama (nisam imao pornjave). Dakle, hteo ne hteo, kopaš po nečijoj prošlosti. Vrlo gadan osečaj, što bi rekao mladi beogradski umetnik Seljak, otprilike kao kad se zovete Haris a čini vam se da se zapravo zovete Ernest.

Pouka glasi da je redovno vršenje bekapa od krunske važnosti, mnogo više nego redovno gledanje Bekama, naročito kad dotični igra za pacerski tim.

Ovom prilikom zahvaljujem se jednom retardu koji mi je pomogao oko ovoga, što ne znači da neće dobiti otkaz.

Znali ste da pijem, da pušim, da sam potajni pristalica kralja i otadžbine, da se potpisujem kao SPO - VUK, da negde duboko u meni istinski tinja plamen četništva. Ali niste znali da volim i da kradem.

E pa nisam ni ja. To se jednostavno desilo. Bio sam sa jednim na prvi pogled mirnim mladićem u poseti našem pesniku, koji me je zamolio da se pobrinem oko tiganja za palačinke dok on ne prošeta svog ljubimca zvanog Lale. Kako su izašli na vrata, potpuno iznenadno pala nam je na pamet ideja da mu orobimo stan. Pomenuti mladić koga ćemo nazvati Žele bacio se na tehničku robu a ja na umetnine. Znajući da naš pesnik vodi Laleta sve do Kališa, ispraznili smo mu sve. Ne znajući šta ćemo više, odšrafili smo i sijalice i odneli ih.

Pare (oko 8.000 eura i 16.000 švajcaraca) smo podelili, tehnička roba je većinom otišla Želetu a oko pojedninačnih vrednosti umetnina se i dalje raspravljamo. Pretpostavka je da najviše vredi slika koju Žele na slici drži pod miškom. Naš pesnik je naslikao kao jako mali, još ne znajući da će jednog dana biti akademski slikar i pesnik.

Ovom prilikom želim da se zahvalim Mara-transu koji nam je blagovremeno priskočio u pomoć sa svoja dva furgona, bez čega bi cela akcija verovatno propala.

Eto na svoju veliku radost vidim da je moj drug Ćora Isidora srećno stigao na svoju destinaciju u Regensburg. I tako, kad je spomenuo Regensburg, pade mi na pamet Klagenfurt. Meni tako razne stvari povodom raznih stvari padaju na pamet.

Nego, kad smo kod Klagenfurta, vi ste svakako išli u osnovnu školu i sećate se one pripovetke čiji je autor Ivan Cankar ili će čak pre biti Prežihov Voranc, i u kojoj otac porodice u nekoj slovenačkoj vukojebini (kakav oksimoron) piše pismo svojoj uzdanici, najstarijem sinu koji studira u Klagenfurtu. Zapravo, ne piše ga nego ga diktira u pero recimo mlađem sinu ili ćerki, ne sećam se tačno.

Bilo kako bilo, pismo na kraju treba adresirati. Zvrčka je u tome što Slovenci Klagenfurt zovu Celovec. Ćale se uskopistio, u fazonu: "Ne može Klagenfurt, piši Celovec, mi nismo Nemci nego Slovenci", i tako taj već kurac. Majka porodice, razumna žena, objašnjava da pismo u tom slučaju verovatno neće ni stići na željenu adresu, jer je službeni jezik u poštanskoj komunikaciji nemački. Ali ne, ćale je rodoljub i pritom glup ko dupe ali principijelan, i na kraju šalju pismo sa adresom Celovec.

Pretpostavljamo da je pismo stiglo na željenu adresu taman ko što je stiglo i ono u Čehovljevoj priči sa adresom "Mom dedi na selo, Konstantinu Makariču".

Aj probajte da napišete pismo za Veliki Bečkerek, iz principa. Ili za Rankovićevo. Ili za Staljingrad. Ili za Konstantinopolj. Znate kad će da stigne? Kurac će da stigne.

Ono što međutim boli jeste činjenica da smo mi ovu priču učili u školi po sistemu da tako treba, da je ćale bio u pravu što je insistirao na Celovecu pa makar pismo i ne stiglo. E, zato smo se tokom devedesetih toliko i kurčili i sledstveno tome dobili po pičci od strane nadmoćnijeg prijatelja.

A gore na slici možete videti koliko je Klagenfurt lep. To je zato što su ga pravili ti koji ga zovu Klagenfurt. Da su ga pravili ti što ga zovu Celovec on bi i dalje bio lep, ali malo manje. A da smo ga pravili mi, zvali bi smo ga verovatno Šabac, i izgledao bi recimo kao Šabac.

Da, elem, ja sam, kao što znate, pored ostalog muzičar. Red je da i to spomenem jer sam juče kao takav imao i koncert odnosno spektakl svog sekundarnog orkestra.

Zapravo, upravo zahvaljujući svom sekundarnom orkestru ja sam i postao Gaja. Naime, prošle godine sedeo sam sa jednim modernim beogradskim a ujedno i čačanskim umetnikom u kafani i rešili smo da napravimo, da kažem, orkestar. Malo kasnije iste večeri uhvatili smo jednu mladu beogradsku zgubidanku, ujedno takođe modernu umetnicu i zamolili je da svira bas gitaru u našem orkestru.

Pošto se pomenuti moderni umetnik zove Miloš Gojković a pomenuta umetnica Duška Rajković, ja sam rešio da, moderne umetnosti radi, postanem Siniša Vlajković. Kako je, međutim, umetnica poželela da se ona, takođe moderne umetnosti radi, zove Maja Rajković, ja sam džentlmenski postao Gaja Vlajković. Grupu smo nazvali Krš, takođe kao ustupak modernoj umetnosti. Vremenom nam se pridružio i mladić po imenu Tihi, koji ne shvata da je u interesu moderne umetnosti da bude Paja Majković, a pomenuti umetnik Miloš Gojković izrazio je želju da postane Mika Živković, čime je cela konstrukcija otišla po kurcu, a od tada na neki način počinje i generalna agonija moderne umetnosti.

Vremenom sam se setio da sam svojevremeno zaista znao jednog Gaju. U pitanju je žitelj naselja Braća Jerković, što pametnima dosta govori. To su ovi momci što taksi zovu taksara, svog rođenog brata - Malji, i pretežno navijaju za Voždovac. Ja sam inače iz uglednog beogradskog kraja po imenu Palilula, tačnije iz njenog elitnog dela pod nazivom Profesorska kolonija, ali u svom pojavnom obliku Gaje i ja neizostavno potičem iz Braće Jerković.

S obzirom da je Gaja moja sekundarna ličnost, dakle jedan jako odvratan mladić koji nosi crne ili žute naočare, raskopčanu majicu sa podignutom kragnom i svira gitaru marke Maya, za razliku od moje primarne ličnosti koja je nežna, uviđavna i senzibilna, potpuno je normalno da i moj pojavni oblik na glog.hr-u nosi ime kao što je Gaja.

Pozdrav svima, moguće da se vidimo na Adi Ciganiji, ali neću da bih ništa obećavao pa da bih se posle pokazao kao lažov, kolaboracionista i kvisling.

Eto, konačno sam i ja pročitao šta sam pisao prošlog petka. Sviđa mi se, skoro da sam ja. Ali svi koji me znaju takođe znaju da nisam niti prelistao trilogiju GP, tako da je prevara i više nego očita. Neću vam naravno reći kome sam dao lozinku i odziv da za svrhu prethodnog posta bude Gaja, to će se uostalom svakom pametnom samo kas'ti po dužini rečenica i sklonosti k drevnim izrazima.

Elem, sem što sam se u mežduvremenu odmorio od prikaza s posla, moram reći i da mi je sedmodnevni odmor od svetske mreže jako dobro došao i da ga svima toplo preporučujem, naročito vama ostalim mlatiteljima glog.hr-a i čitaocima, jer ekran znači zrači.

Inače, ovih dana se jako lepo osećam jer se ispostavilo da ona čačanska gudra iz pret-prethodnog posta ima da se završi i u Beogradu. Premda ustvari serem, generalno ima odlične gudre i u samom Beogradu, nego sam se ja navikao na ovu čačansku, slično kao što su se mnogi navikli i na jogurt Kravicu, ne znajući da je niški jogurt mnogo bolji. Nema to u suštini toliko veze, bitno je drogirati se.

Aj zdravo, i izvinite mi se što narušavam schedule koji sam vaspostavio, gledaću da se to ređe dešava.

U trećoj knjizi Tolkinove triologije GP uoči konačnog obračuna pred crnom kapijom Mordora pojavljuje se izvesni teklić i poklisar zlog čarobnjaka Saurona koji kaže: „Ja sam Usta Sauronova“, a iskupljeni će plemeniti vitezovi, s dosadom u glasu i zevajući: „E, zabole nas tuki!“, „Briši smrdo!“ i „Ti si dupe carice Milice!“.

Gaja ovih dana snima novi album Uglednog beogradskog benda Činč i često nije pri internetu. Što bi se reklo, u studiju je. Kod izvesnog Sabljara, studijske perjanice. Pošto je propustio svoje redovno javljanje četvrtkom četvrtog, evo nadomešta ga ispravkom u petak petog. U skladu sa situacijom iz GP onda sam ja Usta Gajina, ali me ova pomisao degutira. (Otiš’o jednom Gaja kod zubara, a ovaj, pošto mu je zavirio u čeljust, u grču zadovoljstva koji je prožeo njegovo zubarsko i mučiteljsko biće, kaže: „Aaa, pa vi ovde imate MASU zuba za vađenje!“). Onda ću ja prosto da budem Gaja petkom, pa kvit posla.

Dobro, dosta sad sa sranjima, nego da vam ispričam nešto važno. Mi smo imali jednu pesmu koja se zove „Na severu Kanade“, jedna odlična pesma, i tu ima stih „Na severu Kanade, gde crn je lug/Mečke će da te izjedu“. Ja sam bio mali deca kad sam ovo pisao i nisam shvatao da se sprdam sa jednom ozbiljnom državom koja priznaje suverenitet nikog drugog do same engleske kraljice. Mislio sam ja, Kanada, to su dabrovi, to su javorovi, to je onaj mutnjikavi, sekretasti mejpl sirup što ga stavljaju na palačinke, to su drvoseče i Celin Dion, ona svraka. Kad, cunjam ja po mrezži a tamo vesti, kažu Kanada ima Generalnog Guvernera, to je kao nastojnik kraljičin, taj potpisuje sve što prođe parlament, taj je takođe vrhovni zapovednik moćne kanadske narodnooslobodilačke armije, znači jednom reči vlast bre. Ove godine na to važno mesto izabrali su ženu koja je po profesiji novinar, a inače doseljenik, izbeglaja, dođoš, tuđa kost. Povr’ svega još je i crna.

Ja sam do sada živeo bez cilja i ljudi su mi govorili da ne umem da postavim prioritete. Okrećem drugi list, jer, velim sebi, ako je ona Michaëlle Jean postala generalisimus i ako pije čaj s kraljicom, pa mogu valjda i ja. Što ona da predvodi vojsku bolje od mene. Eto, prijaviću se za tu iseljeničku, novinar sam i ovako, to mi je još jedan plus u kurikulum vitaeu, i tamo ću da preuzmem poluge moći. Pa da vidiš što će da peva Celin Dion. Ima da peva moj kurac. A ovu moju prethodnicu Michaëlle Jean u bajbokanu, odma’, zbog malverzacija. A kraljicu englesku kad opaučim po njokalici, ima zube da joj raspem po palati Bakingem. Eto.

I izvinite za ovaj četvrtak, neće se ponoviti braćo i sestre u Hristu.